Stari dunavski alasi i zanat drvenih čunova: Kako preživljava vekovna kultura velikih reka

Miris katrana i hrastovine: Poslednje radionice čamčara na našim rekama

Kada u rano jesenje jutro zakoračite u dvorište stare stolarsko-čamčarske radionice na rukavcu Dunava kod Apatina ili u starom jezgru Zemuna, prvo što osetite nije vlaga rečne magle, već gust, opor miris borovog katrana, firnajza i piljevine stogodišnjeg hrasta lužnjaka. Na drvenim kozlićima leži prevrnuto korito dužine šest i po metara — vitka, blago povijena linija koju stari majstori nazivaju „lukom vode“. U tom luku nema nijednog kompjuterskog proračuna; cela geometrija počiva na drvenim šablonima koji se u pojedinim porodicama prenose sa kolena na koleno još od sredine devetnaestog veka, kada su šajkaški i podunavski drvodelje gradili lađe za ribarske kumpanije i pogranične patrole.

Za razliku od serijskih plastičnih korita koja izlaze iz kalupa za svega nekoliko sati, gradnja pravog drvenog alaskog čamca počinje godinama pre nego što majstor uzme testeru u ruke. Drvo mora da bude posečeno u zimskom periodu, kada u stablu miruju sokovi, a zatim prirodno sušeno na promaji pod nadstrešnicom najmanje tri do pet godina. Za rebra („krivače“ ili „korbe“), krmenu dasku („zrcalo“) i pramčanu statvu bira se isključivo tvrdi hrast lužnjak, bagrem ili beli jasen — drvo koje trpi ogromna naprezanja pri vezivanju, udarima o kamenite obale i montiranju vanbrodskih motora. Za bočne strane i taban (dno čamca) koriste se daske od čiste, bezčvorne čamovine (jela, smrča ili beli bor) ili specifične crne topole i tise sa plavnih ritskih šuma Gornjeg Podunavlja, u debljinama od 22 do 28 milimetara.

Tajna dugovečnosti drvenog čuna leži u zanatu kalafatisanja, odnosno šuperenja. Između svake dve daske na dnu i bokovima ostavlja se milimetarski konusni zazor. U taj zazor majstor specijalnim tupim dletom i drvenim maljem nabija upletenu kudelju (vlakna konoplje) prethodno natopljenu u vruć firnajz i katran. Kada se čamac u proleće spusti u Dunav, drvo upije vlagu, nabubri i stisne kudelju tolikom silinom da spoj postaje potpuno vodonepropustan, a istovremeno zadržava elastičnost pri uvijanju na velikim talasima.

Geografija i anatomija čunova: Od apatinca i tiske šiklje do đerdapske lađe

Nije svaka reka u Srbiji ista, pa ni drveni čamci nisu građeni po istom kalupu. Hidrologija terena — brzina matice, učestalost vetrova, karakter obale i način ribolova — oblikovala je četiri prepoznatljiva regionalna tipa drvenih čunova koji se i danas mogu sresti u rukavcima i zimovnicima duž naših reka (pogledajte naš katalog svih reka i revira Srbije).

Na severu, od Bezdana i Apatina do Bogojeva i Novog Sada, neprikosnoveni vladar vode je apatinac. To je čamac dug od 5,80 do 6,50 metara, sa karakterističnim izdignutim pramcem („nosom“) i blago suženom krmom, projektovan tako da lako seče kratke, oštre talase koje na širokom Dunavu podižu košava i severac. Njegovo ravno dno omogućava alasu da uđe u najpliće ritske kanale, bare i razlive gde se u proleće mresti šaran, dok mu bočni nagib stranica („širenje u boku“) daje izuzetnu bočnu stabilnost kada ribar stoji na ivici čamca i izvlači tešku mrežu ili zamara krupnu ribu.

Na Tisi, čiji je tok mirniji, dublji i uokviren strmim glinovitim obalama, razvila se tiska šiklja — uži, vretenast čamac ravnog dna, često podignutog i pramca i krme, koji se nekada pokretao jednim dugim veslom sa krme („kormanjenje i veslanje iz zgloba“). Šiklja ima minimalan otpor u vodi; stari tiski alasi kod Kanjiže, Sente i Novog Bečeja mogli su u njoj satima da prate spori tok reke prilikom bućkanja na soma, gotovo bez ikakvog napora održavajući pravac.

Poseban inženjerski detalj starih savskih i dunavskih čunova bio je bunar za živu ribu (među alasima poznat kao „čerenac“ ili „ribarnik“). U sredini čamca, između dva poprečna vodonepropusna pregradna rebra, ostavljao se prostor čije je dno bilo izbušeno sitnim svrdlom na dvadesetak mesta. Kroz te otvore sveža rečna voda neprekidno je cirkulisala dok čamac plovi ili stoji na sidru. Ulovljeni šaran, smuđ ili som stavljan je direktno u taj bunar, gde je u tami i svežoj vodi preživljavao danima bez oštećenja krljušti i stresa, sve dok ga alas ne iznese na zemunsku ili šabačku riblju pijacu.

Čitanje velike vode bez elektronike: Alaska hidrologija u praksi

Savremeni varaličar ili šarandžija na velikoj reci najčešće započinje ribolov pogledom u ekran: prati izobate, traži nagli pad dna sa četiri na dvanaest metara i gleda da li se iza kamene šporne ocrtavaju lukovi riba. Stari dunavski alasi nisu imali ekran, ali su poznavali dno Dunava u metar precizno — zahvaljujući veštini čitanja vodene površine, olovnom visku i sistemu obalskih orijentira („nisana“).

Svaki podvodni reljef na velikoj reci ostavlja jasan potpis na samoj površini vode, pod uslovom da znate šta gledate. Kada matica Dunava ili Save naiđe na potopljeni hrast („kladu“), kameni prag ili potonulu šlep-baržu na dubini od sedam ili osam metara, vodena masa se odbija ka gore i nekoliko metara nizvodno od prepreke stvara „izvor“ ili „pečurku“ — glatko, kružno mesto koje izgleda kao da voda ključa iz dubine, oivičeno sitnim vrtlozima. Upravo na ivici te „pečurke“, u zoni gde se brza matica lomi u povratni tok („kontra-vodu“ ili „liman“), leži krupni smuđ u zasedi, dok u samoj rupi iza prepreke danju odmara kapitalni som.

Da bi izmerili dubinu i utvrdili sastav dna pre spuštanja alata ili sidra, alasi su koristili „štranjgu sa olovom“ — kanap sa čvorovima na svakih metar (ili hvat, oko 180 centimetara) i teškim konusnim olovom na kraju. Kada olovo udari o dno, iskusan ribar po samom osećaju na dlanu nepogrešivo prepoznaje teren:

• Oštar, zvonak udarac i poskakivanje olova: Tvrd šljunak, kamen ili dagnjama (školjkama Dreissena) prekriven prag — idealno stanište smuđa, mrene i krupnog protfiša.
• Čvrst udarac uz ravnomerno klizanje: Sabijena glina („gnjila“) sa stepenicama i podlokanim obalama u kojima som kopa svoja ležišta, a zimi se grupiše bela riba.
• Tup, prigušen pad iz koga se olovo teško izvlači: Duboki mulj u starim rukavcima i mrtvajama — teren koji u hladnijem delu godine zaobilaze rečne grabljivice, ali u proleće privlači šarana i deveriku u potrazi za larvama hironomida.

Najstrože čuvana tajna svake alaske porodice bili su „nisani“ (ukrštanje orijentira). Kako pronaći potopljeni sprud ili rupu usred Dunava širokog kilometar, bez GPS uređaja? Alas je pamtio dve vizuelne linije na obali: na primer, kada se vrh crkvenog tornja u dalekom selu poklopi sa starom belom topolom na ritskom nasipu (prva linija), a istovremeno se gornji špic ade poravna sa kilometarskom tablom na obali (druga linija) — čamac se nalazi tačno iznad podvodnog grebena na devet metara dubine. Te koordinate prenosile su se isključivo usmeno, sa oca na sina ili najvernijeg šegrta u družini.

Umetnost bućke i tradicionalni alati: Zvuk koji podiže soma sa dna

Među svim veštinama koje su dunavski i tiski alasi podigli na nivo umetnosti, posebno mesto zauzima lov soma na bućku. Bućka je komad plemenitog drveta — najčešće suve šljive, divlje kruške, oraha ili drena — izrezbaren u blago zakrivljenu dršku koja se na donjem kraju završava ovalnim ili okruglim „pečatom“ (glavom) prečnika od 30 do 45 milimetara, sa oštro obrađenim ivicama.

Dok drveni čun tiho nosi matica bez upotrebe motora i vesala, alas sedi na srednjoj klupi, u jednoj ruci drži jaku strunu sa kićankom crnih glista, pijavica ili rovaca spuštenu na tri do pet metara iznad dna, a drugom rukom odsečnim pokretom iz zgloba udara bućkom pod uglom u površinu vode. U trenutku kada pečat bućke probije vodeno ogledalo i izvuče se napolje, ispod površine puca vazdušni mehur koji proizvodi dubok, šupalj zvuk sličan udarcu čepa iz vinske boce.

Pored bućke, tradicionalni privredni alasi koristili su alate prilagođene godišnjim dobima i vodostajima (detaljnije u našem vodiču kroz vodostaje i hidrologiju): pletene vrše i senker-mreže od pamučnog, a kasnije najlonskog konca, ploveće mreže („metlice“ i „setke“) koje su se puštale niz očišćene rečne staze zvane „metiljišta“, kao i strukove sa udicama za lov soma i kečige u vreme dok je ova drevna jesetarska vrsta bila dozvoljena za izlov. Ono što je razdvajalo prave alase od divljih krivolovaca jeste striktno poštovanje mresta i veličine okaca na mreži: stari alas nikada nije zatvarao ulaz u mrestilište niti uzimao nedoraslu ribu, svestan da time seče granu na kojoj sedi njegova porodica.

Nepisani zakon alaskih koliba i tajna ribljeg kotlića

Život na reci oduvek je zahtevao solidarnost. Od Apatina i Bogojeva, preko Slankamena, Zemuna i Grocke, pa sve do Golupca, Tekije i Kladova, obale su bile prošarane alaskim kolibama i sojenicama u kojima je vladao čvrst, nepisani kodeks časti. Vrata alaske kolibe nikada se nisu zaključavala. Ako vas na vodi uhvati oluja, košava ili mrak, imali ste puno pravo da pristanete uz tuđu kolibu, uđete unutra, naložite vatru drvetom koje je domaćin spremio i upotrebite brašno, mast i so sa police. Jedina obaveza bila je da pre odlaska nasečete novu naramak suvog granja, operete posuđe i sve ostavite uredno za sledećeg namernika u nevolji.

Drugo sveto pravilo odnosilo se na plovila i alate: u tuđ čamac se nikada ne ulazi bez dozvole vlasnika, a oznaka u vidu vezane vrbe ili plovka na vodi ne dira se ni po koju cenu. Istovremeno, na reci ne postoji konkurencija kada je život u pitanju — svaki alas i sportski ribolovac dužan je da trenutno prekine ribolov i pritekne u pomoć čamcu kome je otkazao motor u matici ili blizu plovnog puta teretnih barži (pročitajte više o bezbednosti na vodi i udarima košave).

Iz te kulture zajedništva proistekao je i vrhunski gastronomski simbol Podunavlja — alaski riblji paprikaš i riblja čorba u bakarnom kotliću. Dok se u gornjem Podunavlju (Bezdan, Apatin, Sombor, Bogojevo) priprema gusti paprikaš od krupnih komada šarana, štuke i soma uz dodatak isključivo crnog luka, vode, domaće mlevene paprike iz Bezdan-Monostora i širokih domaćih rezanaca („testa sa jajima“), od Slankamena i Zemuna nizvodno ka Đerdapu kuva se čuvena alaska čorba od najmanje pet do sedam vrsta rečne ribe (šaran, som, smuđ, kečiga ili mrena, deverika, babuška i sitna bela riba koja daje punoću bujona).

Stari alasi tvrde da u pravom kotliću nema zaprške od brašna, niti mešanja varjačom kada se riba spusti u ključalu vodu: kotlić se samo snažno okreće i „cima“ za lanac na tronošcu, kako bi potkovice šarana i soma ostale cele, a čorba dobila prirodnu gustinu od ribljeg kolagena i dugo dinstanog luka na vatri od suve vrbe i bagrema.

Suživot tradicije i modernog doba: Šta današnji ribolovac može da nauči od starih alasa

Danas je broj licenciranih privrednih ribara u Srbiji sveden na istorijski minimum, a zakonska regulativa i ekološki pritisci na reke drastično su promenili sliku naših voda (pogledajte naš izveštaj o ugroženim vrstama i zaštiti ribljeg fonda). Ipak, znanje akumulirano u alaskim porodicama predstavlja neprocenjivu baštinu za svakog savremenog sportskog ribolovca — bilo da lovi varalicom, fiderom ili šaranskim priborom.

Od starih alasa učimo tri lekcije koje nijedan katalog opreme ne može da zameni:

1. Tišina na vodi je prvi preduslov ulova: Krupna rečna riba doživela je godine opreza. Lupanje sidrom o dno čamca, paljenje motora direktno iznad mesta gde planirate zabačaj i glasno hodanje po koritu gase aktivnost ribe brže od bilo koje promene vazdušnog pritiska. Pristanite uzvodno, spustite sidro tiho niz konopac i pustite da vas reka prihvati.
2. Posmatrajte celu reku, a ne samo tačku zabačaja: Pre nego što zabacite štap, provedite petnaest minuta samo gledajući vodu. Pratite gde keder beži na površini, gde vetar nabija topliju vodu uz obalu, kako vodostaj puni ili prazni prolećne razlive i kojim koridorom matica nosi hranu.
3. Poštovanje mere i rečne etike: Bilo da pecate po principu „uhvati i pusti“ ili zadržavate plemenitu ribu u skladu sa zakonskim ograničenjima i kalendarom lovostaja, odnos prema reci mora biti domaćinski. Stari alasi su govorili: „Reka nikada ne ostaje dužna onome ko je čuva, ali nikada ne oprašta pohlepu.“

Dok na obalama Dunava kod Apatina, Zemuna ili Donjeg Milanovca još uvek postoje drveni čunovi vezani uz stare vrbe, naši reviri nisu samo geografske tačke na mapi, već žive pozornice jedne autentične evropske rečne civilizacije koju vredi upoznati, dokumentovati i sačuvati za generacije koje dolaze.